MIONA

MIONA, lik in absentia u Noveli od Stanca.

Stanac u dva navrata spominje dvadesetogodišnju suprugu: prvi put u razgovoru s Dživom Pešicom, a zatim u razgovoru s maskarom preodjevenim u vilu. Pri kraju drame spomenut će ju i Vila, u trenutku kad zavezanom Stancu skube bradu i garave lice, tobože ga pomlađujući (»Da bi se pomladio i da bi mnogo lit / drag i mlad Mioni bio; i pođ da si čestit!«, 7, s. 309–310). Uvođenje Mione u dramsku fabulu može se odčitati i kao ismijavanje običaja da se stariji muškarci žene mladim djevojkama, što je u Dubrovniku bio čest slučaj: »Domaća ’e mo’a mlada, a ja sam, vile, star. / Da ’o’ dođem mlad sada, bogme bi ’oj bilo har« (6, s. 253–254). Spomeni Mione uvijek imaju prikrivene erotske aluzije: »Stanac:Što bi Miona dala, domaća mo’a mila! // Dživo: Bogme bi uzigrala! // Stanac: Ah, rada t’ bi bila, / gdje je ona hubava mladica a ja star. // Dživo: Bila bi ’oj zabava. // Stanac: Bogme bi ’o’ bilo u har! / er ne bi naprijeda uza me plakala / grijav peču leda, ma bi mirna stala« (3, s. 171–176).