BECCO FUTUO

BECCO FUTUO, animalna metafora koja je bila popularna u verbalnim napadima na muškarce, kao što su se za žene koristile stereotipne formule vrijeđanja povezane sa seksualnom trgovinom.

Imenovati muškarca beccom (jarcem) bilo je mnogo teže od puka ogovaranja seksualne reputacije njegove žene. Ta je uvreda sadržavala posvemašnje obezvređivanje njegove osobnosti u obiteljskoj, radnoj pa i široj sredini u kojoj je prebivao. Tripčeta u Dundu Maroju – u susretu s Dživulinom Lopuđaninom – u istoj se replici dvaput njome koristi: »Po kotorsku Advokatu, can, becco futuo, sad me nađi s oružjem! Gdje je ovi sin majke od sedam muži!? Ne viđu ga, po svetoga Džulijana, junačkoga Advokata, dobre žene sina, da ovako rečem, koji bi mi sada dobar sramotu učinit. Izidi, can, becco futuo!« (V, 5). Tripče u komediji Tripče de Utolče tuži se na nevjernu ženu i samoga sebe rezignirano naziva jarcem, spominjući pritom i svoju bradu kao simbol muškoga ponosa i ljepote: »Ah, bjestije mene, ludjaka mene koji ostavih iznutra kuću otvorenu! Ja sam kriv, ja sam sve kriv, io son becco futuo!« (IV, 3); »Mande je kurba što kurba; a ja becco alla barba mia, che accade da rugo ištem« (IV, 5). Tripče, štoviše, višekratno samoga sebe naziva tim uvredljivim imenom jer je svjestan da ga lukava žena vara: »Ah, beki od tuđijeh žena, jošte se Tripčetom rugate?«, »Ja sam beko, ja sam sve kriv!«, »Ja sam bjestija i ja ću bjestija umrijet; i ja sam beko, er hoću tako!« (II, 4). Najveća je koncentracija spomenute psovke u komediji Arkulin. U drugom prizoru drugoga čina Arkulin čak četiri puta upućuje tu besprimjernu uvredu Viculinu: »Ah, becco futuo, stav’ ruku na to oružje!«; »Prida’ se, beccazzo, er ti sad stokatu dah«; »Metti zo quelle arme, becco futuo!«; »Još se vrtiš tudije, becco futuo?«. Viculinu je upućuje i Tripe Kotoranin: »Po svetoga Tripuna i po četiri vanđeliste, kao te će velik vrag vazet, ako u nokte Tripi upadeš, beko od tri bolanče!« (II, 4). Arkulin ju izgovara vrlo često: »Ovi su becchi futui asedijali mene ovdi. Vukava, što se ima činit?« (III, 1); »Kamenjem, ah, becchi futui, kamenjem!« (III, V); »In secreto, an? Htio bi me doli primamit sto becco futuo!«, »Milica, mortar mi! S vrata mi se dvigni, beccazzo!«, »Kontradotu, becchi futui?! Bez prćije, kanalja? S vrata mi se, kilava trago!« (na tu mu repliku Tripe odgovara: »Ja sam kilav, a ti si beko od tvoje žene«, IV, 2); »Neću tvojijeh vragolija oko moje kuće! Ajme meni, kuća mi! Becco futuo, neć mi kuću ostavit?« (IV, 3). Psovku u različitim prigodama rabi i Tripe: »Oni li beko od svoje žene?« (III, 6); »Negromant nam je ovdi! Da se osvetimo di quel becco od svoje žene«, »S pestulezom ga je tjerao, becco del burdello!« (IV, 5); »On, prem beko od svoje žene, ne smije se ni tužit, anzi, sopra di questo, para mu da se je danaska rodio i da mu je kuća i imanje koje ima – l’ è ricco quel becco futuo! – danaska darovano« (V, 7). Uvreda becco zadirala je u pitanje časti jače nego domaći korelativ jarac. Uvredljiva sintagma becco futuo, u značenju jebeni jarče, imala je višestruku primjenu: kao iskaz pretjerane seksualne moći zbog jarčjega jakog nagnuća parenju i kao oznaka za prevarena muža, jer je jarac jedini mužjak koji dopušta u vlastitoj prisutnosti da se njegova ženka pari s drugim mužjakom; zbog jaka smrada jarac je postao simbolom gnusobe i pokvarenosti.