UNJÌGANJE

UNJÌGANJE, imenica izvedena od glagola nejasne etimologije; laskanje, dodvoravanje, udvoravanje, ulagivanje.

Unjigalo je čovjek laskavac, udvorica, ulagivač, ali pri tome i fenga, jer je i fenganje dio unjiganja. Premda je udvornost jedna od poželjnih osobina dvoranina, Baldassarre Castiglione, pozivajući se na Plutarha, u Dvoraninu (Il Libro del Cortegiano, 1528) upozorava na laskanje i kao na moguće sredstvo obmane, zapažajući svejedno da »ima mnogo, dapače bezbroj njih koji jasno shvaćaju da im se laska, pa ipak vole onoga tko im laska a mrze onoga tko im govori istinu« (I, XLIV). Isto čini i Niccolò Machiavelli u Vladaru (Il Principe, 1532) kada, pozivajući se također na Plutarha, daje naputak »Kako se valja kloniti laskavaca« (XXIII), budući da je laskanje zamka u koju vladari lako upadaju, »ako nisu neobično razumni, odnosno ako ne znaju dobro birati ljude«. Unjigalo je, izrijekom, u Dundu Maroju Mazija. Možda je on to zbog neke uloge u izgubljenoj komediji Pomet i bio. U Dundu Maroju nije jasno (V. čin je okrnjen) zašto ga Pomet tako oslovljava pitajući ga: »Unjigalo, s kijem unjigaš?« (IV, 7). Glavni unjigalo u Dundu Maroju zapravo je Pomet. On laska i dodvorava se svima kada mu je to potrebno za ostvarenje cilja. Unjiganje je sastavni dio njegova trata u pravoj prigodi. Dodvorava se Dundu Maroju, Maru, Ugu Tudešku, Petrunjeli, baš kao i Tripčeta i Popiva, koji se, kao i Sadi, dodvorava Petrunjeli i Lauri. Čini to i Grižula udvarajući se Omakali izrazima uzetim iz sočnoga nar. govora: »jarebičice moja«, »smokvice meka«, »moja kokošice, moj medni celovu, moja golubičice, moja meka tugdjelice« (Grižula, II, 6; V, 5). Time to laskanje zvuči još komičnije, kao i kada Grižula, služeći se petrarkističkim dvanaesteračkim stihovima, kaže Omakali: »Rozice, diklice, mê svitlo sunačce, / veselo tve lice grabi mi srdačce!« (III, 4). Udvara se i Grk u komediji Tripče de Utolče, čineći to makaronikom: »Pođi, dođi amima chiesta kela tua, garzuna bella, ah, ah!« (III, 9). Laska i Vlah Kučivrat, sluga Arkulinov, hvaleći ga da lijepo piše stihove. Kao i svi laskavci, čini to s predumišljajem: »Ma kad svinja zasjede, dobro poije; a bogme t’ i ja š njim, istom kad mu polojim, kad ga malo pohvalim da ferfeto bersa i da je u njem golem junak – u onoj rđi!« (Arkulin, I, 1). Čini on to, kao i Pomet, za svoj trbuh, ali je razlika kad je riječ o krajnjem cilju golema. Laskanje kao varka/fenganje sastavni je dio strategije trećega čina Dunda Maroja, a to ne može proći bez virtuoza Pometa: »Informah Dunda Maroja er će Popiva doć s Bokčilom, da š njim unjiga, dokle ga u kuću stavi« (III, 14). Prizor u kojem Maro fenga da prvi put susreće oca Maroja Popiva promatra sa strane i komentira: »Nut vragovi gdje unjigaju; da bi Bog dao da im su onaka srca!« (IV, 2), pitajući se zatim: »Na što li se će ono unjiganje obratit?«. I sam se Držić služi dodvoravanjem kada u drugom prologu Dunda Maroja laska publici: »Plemeniti i dobrostivi skupe, puče stari i mudri (…) nijesmo toga umjetjeonstva da umijemo činit stvari dostojne od ovakoga toli lijepa i plemenita skupa«. Posebice laska ženama: »ako i ne bude [komedija] toliko dobra i lijepa, ali su ove žene lijepe koje ju će gledat«. Čini to i onda kada se u predgovoru Tireni obraća Marinu Ivanovu Puciću (Maro Makulja): »svitla krvi, hrabreni vlasteline, časti grada Dubrovnika, sinu velikoga vlastelina Dživa Makuljića, koga je svitla vridnos među nami kako sunčani zrak na nebi i na zemlji«. Čini to i u pismima Cosimu I. Mediciju, i laskajući mu i predlažući mu laskanje kao taktiku: »hinio bih da u ime Presvijetlog i Preuzvišenog Don Garcije dolazi plemić požaliti se tamošnjoj gospodi (…) i da ih zamoli neka ne postupaju tako strogo protiv svojih ljudi (…) i da im laska što je moguće više« (2. VII. 1566). Još više laska Cosimovu sinu Francescu: »Ja, Marin Držić Dubrovčanin, pisao sam Presvijetlome i Preuzvišenome Gospodinu Vojvodi Vašemu ocu o jednoj važnoj stvari, koja podjednako zahtijeva pomoć Vaše moćne ruke koliko obećava korist Presvijetloj Kući Vašoj Medicejskoj, koje su dobrota i moć dostojne da joj se daleki narodi obraćaju za pomoć, kako tolika moć ne bi bez djelovanja mirovala« (23. VII. 1566).

Autor: Luko Paljetak