SLOBODA

SLOBODA. U doba Marina Držića pojam slobode odražava krizu humanističko-renesansnoga pogleda na pojam publicae, kao ideal istinskoga društva nastao iz antiteze između tiranije, kao oblika vladavine, i obrane čovjeka pojedinca koji to jest samo ako slobodno može razvijati vlastitu aktivnost u potpunosti života.

U prostoru te antiteze i takvih premisa razvija se Držićeva utopijska misao o zemlji gdje vlada »pravi život«, gdje »bogata polja ne zatvaraju dračom slatko, lijepo, zrjelo voće, ni ga lakomos brani ljudem, ma otvoreno sve svakomu stoji« (Dundo Maroje, prolog Dugoga Nosa). Sloboda u Držića stoga ima prizvuk utopije, zato on, dvosmisleno, za Dubrovnik kaže: »u ovomu je gradu svaka liberta« (Skup, prolog). U skladu s tim shvaćanjem Držić ističe slobodu otočana, utjelovljenu u Dživulinu Lopuđaninu, koji neživi »iza míra« (»Što? Da mi spašete oružje?«, Dundo Maroje, I, 9), nego »je od jajera dijete, mlijekom od Igala dojeno, u kajpah od drijeva odhranjeno, oko sartija je njegova šećnja; ptica je bez krila, galeb je morski i od jajera« (I, 9). »Od kampanje ja sam čovjek; son de isula de Mezzo, izulan se zovem, i izulan hoću živjet i umrijet« (I, 9), kaže Dživulin, pridajući ponešto komičan prizvuk svojoj hvalisavosti i stajalištu koje će, kao njegov alter ego u Arkulinu, ponoviti Viculin: »Ah, za mirom sam, ter sam svezan!« (II, 4), kao i Marić svjestan da nije »na otoku, ki ne ima vrata«, nego »iza míra«, odakle »nije lasno uteć, er se zatvora« (III, 2). »A na izuli ne imamo strah od pasilijera, perdidžornata, mandžagvadanja, ki mi placaju« (III, 2), hvasta se Marić ističući svoje buntovno slobodarstvo. Držić u pismu Cosimu I. Mediciju od 2. VII. 1566. otočanima priznaje zaslugu za razvoj mornarice, koju su podignuli »iz životne nužde i postali izvrsni i dobri majstori«. Prema njegovu je shvaćanju slobodan čovjek onaj koji je moralno i pred zakonom čist, onako kao Tripčeta: »Personom mogu slobodno i s otvorenijem čelom moje posle činit po Rimu« (Dundo Maroje, II, 8). Sloboda nije pojam koji zahvaća samo društv. sferu, ona se tiče i intimnoga života pojedinca. Zaljubljeni žudi za slobodom od ljuvenih uza, lirski subjekt s olakšanjem ističe: »Ljubav me i lipos pod svoju vlas stavi, / razložna nu kripos tej sile me izbavi, / slobodi me i uze u kôj se samohoć / zapletoh, na suze kad ne mnjah njome doć. (…) / Slobodu sad slavim pojući u vas glas, / Ljubavi, a pravim: tva minu svasma vlas!« (br. 23, Ktje mi se njekada i bi mê žuđenje, s. 5–8, 13–14). Unutar trajnoga sukoba sinovi – očevi, sinovi žude za oslobođenjem od stege u kojoj ih strogi očevi drže; oni su, kaže mladi Niko, »neprijatelji od volja« (Dundo Maroje, II, 2), zato bi bilo dobro da se »ljudi bez otaca rađaju« (II, 2). Istu misao potvrđuje i mladi Pijero: »Za bit liber ne para ti drugi put željet neg bit bez oca« (II, 2). I nevjeste žude slobodu koju im uskraćuju stroge svekrve: »Da mogu ove mladice bez svekrva bit, dobro ti bi im bilo!«, uzvikuje Satir u prologu Skupa. Slobodu žude i godišnice i zato, kao Omakala, bježe od »zle gospođe«, jednako kao i stari Grižula koji, naprotiv, u »pustinju« bježi od »zle godišnice« (Grižula, II, 6). I smrt može biti način oslobođenja od nedostojna života, primjerice ropstva, kao u Hekubi: »Toj će mene tužnu umorit, / ne smrt prika, vajmeh, sada; / smrt će mene zla slobodit, / ti ćeš ostat puna jada; / smrt će biti lik žuđeni, / u nevoljah ki svak pita, / tužni meni, sužni meni / od svih tuga segaj svita«, kaže Poliksena (I, 4, s. 678–685). Sloboda je međutim i prema Držićevu shvaćanju relativna, jer svatko nečemu robuje: zakonima, ljudima, zlatu, Fortuni. »Tko ljuctvu, tko zlatu, tko sreći od svita / robuje za platu« (Hekuba, IV, 2, s. 2068–2069), zato: »Jaoh, kako nitkore pod suncem na sviti / zvati se ne more slobodan ni riti!« (s. 2066–2067). U svakom slučaju, sloboda je najveća vrijednost i zbog nje Držić i pokreće utopijsku urotničku zamisao; čini sve to radi »slobode puka«, pišući Cosimu: »Vaša će Preuzvišenost po znakovima punim zahvalnosti prepoznati koliko je dobročinstvo puku koji tlače drznici donijeti sigurnost i žuđenu slobodu« (3. VII. 1566).

Autor: Luko Paljetak
Literatura:
E. Garin, La cultura filosofica del Rinascimento italiano, Firenze, 1961;
N. Machiavelli, Rasprave o prvoj dekadi Tita Livija, u knj. Izabrano djelo, I, Zagreb, 1985.