ŠKRTOST

ŠKRTOST. Skup, Dundo Maroje, Sadi Žudio i Arkulin glavni su predstavnici poroka škrtosti, jednoga od ključnih obilježja ljudi nahvao, ali i ljudi nazbilj – razlikuje ih samo način i svrha.

Prikaz škrtosti

Prikaz škrtosti, grafika Pietera van der Heydena prema crtežu Pietera Bruegela, 1558,
New York, Metropolitan Museum

Škrtost je suprotna rasipnosti, koju predstavlja Maro, sin Marojev, a slična je pohlepnosti, premda se razlikuje i od nje. Škrtost je jedan od sedam smrtnih grijeha; svaki je škrtac »sužanj idolopoklonstva« (Ef, 5, 5), štovatelj je svemoćnoga božanstva: novca, tj. zlata, onakav kakav je Skup koji i »iza sna govori: ’Drži! Zlato!’« (Skup, I, 1). Zlato je središnji predmet žudnje Držićeva doba, u kojem »Amor nije amor, zlato je amor; zlato stare – mlade, lijepe – grube, svete – griješne, svjetovne – crkovne pridobiva. (…) zlatu se i prvo mjesto dava« (Skup, I, 5), »zlatu se svijet klanja« (Skup, I, 7). Zlato je u skladu s navedenim antitezama i sreća i izvor bezgranične Skupove patnje. Skup je svjestan da je zlato/lakomost grijeh – »gdi je lakomos od dinara – što je grijeh – , tu nije dobra ni veselja« (III, 10), zlo – »Lakomosti, uzrok si od svijeh zala!« (III, 10); »Ne imat zlato – zlo! Imat ga na ovi način – zlo i gore!« (I, 5) – izvor zla i zločina: »pri zlatu se gubi dobrota, zlato šteti ljudi, a komodita lupeža čini« (I, 5); »i ne čekam drugo od njega neg da me tkogodi pri njem zakolje« (I, 5). Skup kaže Varivi: »tkogodi će uzet nazbilj da je u nas tezoro, zaklat nas će« (I, 3). Da je škrtost i lakomost zlo, svjestan je i Zlati Kum kao nosilac zamisli prema kojoj »bogati bi uboge počtapljali; tako bi se Grad i uzdržavao i mantenjao u dobru bitju u vječna brjemena, a ne uboštvo, kako grinja, konsumavalo građane i Grad. (…) ubozi bi se konsolali dobrotom od bogatijeh, a ime od dobrote bogatu veće valja, ako razumije, neg bogactvo. Ma je lakomos svijet zaslijepila: kroz dinar svak gleda, na dinar svak pozire« (III, 10). Unatoč svemu, Skupu je zlato »draže neg duša« (I, 5), zato on i gubi dušu razapet na muke zbog »ljubavi« prema zlatu, tj. zbog škrtosti i tvrdoće – »A ja tvrd kao mramor« (I, 7) – koja ga čini čovjekom nahvao, čovjekom »naravi tvrde, od kamena« (IV, 8), nerazumnim, kako kaže Dživo. Dundo Maroje, koji »ima dukata kao sovrne« (Dundo Maroje, I, 6), škrtac je sličan Skupu, a ipak različit. Prije bi se reklo da Dundo Maroje nije škrt, nego oprezan, budući da ne želi dati novce sinu koji ga je već jednom (u izgubljenoj komediji Pomet) bio pokrao. Škrtost tako ulazi u široku temu sukoba starih i mladih, karakterističnog za Držićeva djela i za doba u kojem živi. Dundo Maroje samo je još jedan od škrtih Dubrovčana kojima »zlato rđavi u skrinjah« (Džuho Krpeta), koji se znaju »pasavat s pečom mesa (…) i krincom juhe kojoj se dno uzvidi kako u Mrtvom moru na Lokrumnu, kad je bunaca« (Dundo Maroje, I, 6), jedan je od onih otaca »koji samo dinar ljubi, a veće ne zna ni što je ljubav od sina ni od kuma ni od prijatelja« (IV, 2), baš kao i škrtac Arkulin. Za njega je zlato također zamjena za ljubav, na koju ipak nije imun, kao Skup, budući da se zaljubljuje u mladu Ančicu – »Stara se je klada užegla« (Arkulin, I, 1) – kojoj, jedno sužanjstvo zamijenivši drugim, pjeva u duhu Trijumfa ljubavi Francesca Petrarce: »Tvoj sam rob, tvoj sluga i tvoj ću umriti, / diklice, ni druga moje oko nego ti« (I, 1).Sadi je tipizirani lik škrtoga trgovca i lihvara Židova. »Conosco ben io la avarizia di voi altri ziudei« (»Znam ja dobro koliko stelakomi vi Židovi«), kaže Laura (Dundo Maroje, II, 7). Držić ga međutim jezikom i ponašanjem precizno karakterizira, praveći od njega lik koji »nije nimalo jednostran ili sveden na puku funkciju u zapletaju« (J. Torbarina, Šekspirske teme u djelu Marina Držića, 1967). Škrti nisu samo muškarci nego i žene: »s lakomom – ormar je pun svega koji se ni na Božić ne otvara«, kaže Kerpeta (Džuho Krpeta, prolog). Škrtost se samo potencira i raste: »O, lakomosti od zlata, kudi se prostireš?! Po mirijeh se bogataca penješ.(…) Što bogatac veće ima zlata, to je veće lakomiji na njemu«, uzvikuje netko u drami Džuho Krpeta. Gubitak zlata izaziva bol i muku. To je gubitak časti i života: »Uzmi mi dukate, uzmi mi čast i život«, kaže Tripčeta Kotoranin vidjevši patnju Dunda Maroja (I, 1). Bogatstvo je sreća, ali i prokletstvo za onoga tko dukata ima i za onoga tko ih troši. Toga je svjestan i mladi Maro: »Vrag uzeo dukate, makar i tko ih kuje, pokli se kažu, kad se pendžaju, toliko slaci, a kad se spendžaju, zmije, lavi koji nam srce deru i ijedu« (II, 15). Unatoč toj kletvi, u središtu Držićeva svijeta i vremena stoji zlato, oko njega se sve vrti, i škrtost i rasipnost – škrtost je za ljude nahvao, ona je suprotnost ljubavi, a rasipnost je dio Fortunine igre, jer »kad je veće dȕkât razlog je da se i veće pendža; za ino nijesu dukati nego da se pendžaju«, kaže Popiva (III, 12). Siromasi baš kao i bogati žude za zlatom/dukatima. Bogatstvo je dio slike »raja zemaljskog« za kojim žudi »kralj od ljudi« – Pomet. Zato se u Dundu Maroju, unatoč neprikrivenu cinizmu – Držić cio život upada u dugove – pjeva mala ozbiljna himnica dinaru: »Dukat mi, dukat kralj i car« (II, 2), koju kao gorki kontrast prate stihovi Pjesni o dinaru Marina Kabužića: »Paklena hudoba učini da dinar / sadanje jes doba na svitu gospodar; (…) / Dinar sad potlači sva dobra na saj svit, / zatoj sad svak plači jer ga ima svrha bit«. Možda baš zato Bokčilo uzvikuje: »Za česa su dukati neg da se pije i ije i trunpa?« (I, 1).

Autor: Luko Paljetak